Radni naslov: Kuda vodi karijerno vođenje?
Ako čitaš moj blog već neko vreme, znaš ko sam i znaš da se ozbiljno bavim svojim razvojem. Isto tako znaš da umem da budem jako naporna kada su u pitanju mladi, naše obrazovanje i naša budućnost. Mislim da svi treba barem 1% više time da se bavimo, minimum, jer ima mali milion benefita za nas.
E sad, ja to znam, ljudi sa kojima se družim to znaju, ali ima i dalje mladih koji se i dalje ne angažuju, ne preuzimaju inicijativu i ne upravljaju svojom karijerom. Legit, možda ne znaju kako, ili nisu sigurni da li da se upuštaju u to
Za njih, ali i za sve vas koji možda razmišljate da li da nastavite da se trudite i ima li vajde od ovoga ostavljam ovaj tekst, kuda vodi to karijerno vođenje i zašto je važno da se iscimaš van škole sa ličnim primerima kuda me je to odvelo.
Pa da počnemo…
Nisam specijalna pahuljica
Prva sam imala sve petice u školi. Svako polugodište, svake godine, 12 godina zaredom. Prva sam bila Vukovac, sa diplomama iz bar tri različita predmeta, u osnovnoj i srednjoj školi. Prva sam mislila da sam uspešna i da sam već tad rešila igru života jer sam mislila da nema šanse da fejlam – postavila sam se na ‘dobre akademske temelje’. Nikad se zapravo nisam zapitala da li išta od toga mogu da primenim u realnom životu. Ne mogu da kažem da sam nešto preterano ni pokušavala, ali i što bi. Nisam znala kako, a da ređam petice i diplomice sam doktorirala.
Bila sam ✨specijalna pahuljica✨
Caka je u tome što u Srbiji ima preko 500 srednjih škola. Puta dvadeset, sve su to ljudi podjednako specijalni kao i mi samo na osnovu ocena. Ako kažeš da imaš neki sport ili strani jezik povrh ocena, imaš pravo da podeliš ovu brojku sa 10 (mada je i to danas već standardno), ali će ona i dalje biti poprilično velika. Dakle, ocene nisu presudne.
Ovo je prvi razlog zašto moramo malo više da se pozabavimo sobom van škole.
Nemam mrvice da me vode kući
Ako si imao/la sve petice u osnovnoj i nisi ništa preterano radio/la van škole, vrlo je verovatno da si sad u nekoj gimnaziji. Nije to ništa loše, tako sam i ja. Posle osnovne sam kao druga na rang listi sa 98,75 poena upisala jezičko odeljenje gimnazije “Bora Stanković” u Nišu. Dobra škola, na dobrom glasu, rekoh što da ne. Nisam znala šta drugo da odaberem.
E sad, fora sa gimnazijom jeste što ti ona pruža širinu znanja, što je u teoriji super, ali u praksi ne pomaže u otkrivanju toga šta ti želiš. Ako u osnovnoj sa 13 predmeta nisi znao/la šta ćeš, u srednjoj sa istim tim predmetima plus 2-3 nećeš mnogo bolje proći, pogotovu ako ti ‘sve ide’ kao što je i meni, to jest imaš iz svega 5. Doduše, meni samo fizičko nije bilo baš najbolje, tako da sam odmah znala da DIF neću 😂, ali je sve ostalo bilo i dalje na stolu.
Ono što je meni falilo i što fali velikom broju mladih, bilo u gimnaziji ili u srednjoj stručnoj školi jesu iskustva na osnovu kojih ćemo moći sigurnije da donesemo odluku šta je to čime trenutno želimo da se bavimo. Činjenica je da škola ne nudi dovoljno različitih iskustava. Ako znaš kako da učiš, svi predmeti su manje-više po istom principu. Fale nam neki novi izazovi i nove situacije.
Fale nam novi imputi koji će nas baciti u razmišljanje. Fale nam mrvice na osnovu kojih nalazimo put. Ako nisi ništa radio/la, samo si bio ili bila uz knjigu, nemaš ih i moraćeš da lutaš. Mrvice nisu neophodne, ljudi ne umiru od neisprobavanja stvari, ali to i te kako pomaže da se pronađeš i usmeriš.
Ovo je drugi razlog zašto moraš malo više da se pozabaviš sobom van škole i ocena.
Nemam konkretan skill
Čak i dok smo još u školi, znamo da je znanje nepraktično, ali i dalje negde u dubini duše verujemo da se vrednuju dobre ocene i težimo da akademski budemo što bolji. Priča nam se da je naš jedini posao da učimo, a odmah zatim čujemo i da nas škola ne uči životu i da je sve to jedno gubljenje vremena.
Kao akademski građanin, student na budžetu, biću iskrena i podeliti da osim poena za faks, te ocene i ne vrede baš mnogo. Čak i u tom slučaju, mala je razlika u broju poena ako ste 5,00 i ako ste nešto iznad 4,5. Ni na faksu ne donose mnogo, bitno je da imaš prosek iznad neke cifre za dom i stipendiju/kredit.
Ja sam ovo shvatila na teži način, kad sam već duboko zašla u level pro štrebera, tako da još uvek rešavam neke lične probleme koji su proistekli iz toga, ali 💯 tvrdim da su vannastavne stvari zanimljivije, korisnije i značajnije meni, a i ljudima koji su zainteresovani da rade sa mnom.
Konkretno, imala sam 2 razgovora za posao i praksu u prethodnih 6 meseci, za kompanije o kojima ljudi sanjaju i iskreno sam se razmišljala da prihvatim. Zvali su me sami. Bolelo ih je uvo što sam druga godina (nadali su se malo da ću da odustanem od faksa) i sve što su me pitali, sva iskustva koja su ih interesovala sam stekla neformalno.
Eto, ovo je treći razlog zašto moraš malo više da se pozabaviš sobom van škole i ocena.
Poenta priče
Karijerno vođenje je proces, mnogo duži od samog školovanja, ali mnogo manje smoran i naporan od pukog učenja iz knjige. To je proces istraživanja i isprobavanja stvari da saznaš šta ti umeš, šta voliš i ša od toga ljudima treba, to jest koja je tvoja zona genijalnosti. Karijerno vođenje vodi napretku, stalnom rastu i razvoju, uz koji idu i više plate, bolja kola i sve ostalo. Kreće čim odlučimo da hoćemo da se bavimo sobom i krenemo da učimo svesno, u školi i van školske klupe.
Ja sam preuzela inicijativu i usmerila sam se, krenula da vodim svoju karijeru. Odlučila sam da deo mogu puta bude pomagnje srednjoškolcima da krenu svojim. Vidi šta tebe interesuje i kreni. Ako ti treba pomoć, tu sam!
Do tada, čitamo se 💁🧠
