I’ll cut right to the chase. Bila sam štreber. Kroz osnovnu i srednju školu sam imala sve petice, uvek. Nije bilo tromesečja, a kamo li polugodišta, gde moja prosečna ocena iz svakog predmeta nije bila preko četiri i po, to jest petica. Na papiru, ja sam bila izuzetno uspešna učenica i prema mišljenju svih svojih nastavnika i profesora u školi, uspešna osoba suđena za velike stvari.
Dok pišem ovo, malo mi se jedu 💩, da budem iskrena.
Tada mi je bilo super što imam dobre ocene, mislila sam da imam i znanje u skladu sa njima i stvarno sam verovala da sam suđena za nešto veliko. Onda sam otišla u Ameriku, vratila se i skapirala koliko sam bila glupa. Majke mi 🤷
Nisam ja ni u Americi imala ništa manje ocene, da se mi razumemo. Od osam predmeta, uzela sam 2 predmeta na fakultetskom nivou (kod njih takozvani AP), i sve ostale na naprednom srednjoškolskom nivou (kod njih takozvani Honors). Htela sam da se dokažem i tamo, da i tamo bude sjajna. Taj sneško mi se srušio kad sam skapirala da ljude apsolutno boli uvo za moje ocene i da ih mnogo više zanima šta ja umem i šta ja radim pored škole.
O čemu se radi?
Jako sam ljuta da naš obrazovni sistem. Jedno vreme sam bila i jako razočarana u sebe, što sam toliko dugo verovala u taj sistem koji očigledno ne funkcioniše, koji nam nudi obećanje koje ne može da ispuni – ako imaš sve petice, bićeš uspešan. 🙃
Vremenom, pogotovu nakon Amerike, shvatila sam koliko ocena nije merilo znanja koje mi je zapravo korisno i koliko se u našem obrazovnom sistemu ne prenose znanja i veštine koje su meni važne da mogu nešto da napravim, da stvarno budem uspešna, već se nekako provlače kroz pukotine, pa ko je srećnik skapira valjda.
Način na koji je naše obrazovanje postavljeno podseća na dinamiku koju ćemo imati ukoliko odlučimo da budemo prosti radnici.
Razmislite. Neko nam nešto kaže. Mi to zapamtimo napamet, uradimo to, ili vratimo nazad šta nam je rečeno, tačno onako kako nam je rečeno. Isplaniran nam je dan, isprogramiran tempo razvoja. Uči dve nedelje, pa test. Postavljeni smo u nizak položaj i od nas se očekuje poštovanje starijih, često slepo, bez i santimetra prostora da preispitamo informacije koje dobijamo. Jer ko smo mi da mislimo i znamo drugačije. Naravno, ovo ne važi za sve, čast izuzecima, ali je ovo realnost sa kojom se suočavamo u našem obrazovanju. Oni koji mogu da ispune sve gorenapisano kako je napisano, imaju 5. Ja sam dugo vremena bila jedna od njih 🙃
Svaki primer koji date da nije baš tako se svede na to da nije jer je nastavnik drugačiji, jer on kao individua odlučuje da ne prati šemu koja je njemu data, već on razmišlja svojom glavom, pa možemo i mi. Oni su nam blago i zbog takvih se ja nisam smorila ko dupe u četvrtoj godini srednje škole kad sam ovo shvatila i htela da odustanem od škole totalno…
Šta je poenta ovog teksta?
Ja sam spas našla u samostalnom učenju, zato ga promovišem i drugima kroz moj blog i društvene mreže. Hoću da pomognem što većem broju mladih da ne budu samo Vukovci koji očekuju da će ih neko nagraditi za njiov trud (jer neće), nego da preuzmemo svi inicijativu i krenemo samostalno da učimo i da se razvijamo. Da preuzmemo odgovornost za svoj uspeh i da “grizemo” za ono što hoćemo.
Ja sam očekivala da sve petice u osnovnoj znače dobru srednju. Srednju sam upisala ja sa svim peticama i željom da stalno učim i još stotinu ljudi koji nemaju apsolutno trunke interesovanja da uče i koji očekuju isto što i ja. Mislila sam da dobre ocene u srednjoj znače dobar fakultet. Moj faks upisuje 1500 studenata godišnje i nikoga apsolutno ne boli dupe što imaš sve desetke. Ja ću prva da te gledam čudno ako mi to kažeš, i da pitam šta radiš pored faksa. To je najbitnije – šta radiš pored?
Škola je napravljena sa najboljom namerom da nam pruži informacije u trenutku kada informacije nisu bile lako dostupne. Sada se situacija promenila. Sada su informacije na sve strane, a nama trebaju znanja i veštine kako da te informacije pretražujemo, proveravamo, tumačimo, procenjujemo i upotrebljavamo. That’s the name of the game. Te veštine nam škola ne pruža, barem moja nije meni. Ja sam te veštine sticala samostalno, čitajući, guglajući, pitajući i cimajući se da idem na različita predavanja i radionice gde mogu da saznam više.
Ako te zanima da preuzmeš inciijativu i samostalno radip na svom ličnom i profesonalnom razvoju, evo nekih korisnih informacija koje sam podelila ranije, a koje su super za početak. Naravno, javi mi se ako hoćeš nešto dodatno 😊
- Informacijski mehur – jedan od mojih najpopularnijih tekstova, na temu barijere koja postoji između svakog od nas i informacija koje su nam potrebne
- Upravljanje vremenom i obavezama – nauči kako da se organizuješ, kako drugi ne bi menadžovali tvoje vreme umesto tebe
- Tvoja zona genijalnosti – izaberi šta te zanima i kreni da praviš nešto svoje u toj oblasti, kako bi primenjivao/la naučeno odmah i sticao/la iskustvo
- Menadžuj stres – trebaće ti ako se ozbiljno posvetiš svom razvoju izvan škole, kako ne bi pregoreo/la. Been there, done that, not fun…
Spremam još korisnih tekstova za sve mlade koji su zainteresovani da se iscimaju i preuzmu odgvoornost za svoj život i uspeh. Nisam lajf/success guru, neću to da budem (iako mi ovaj tekst dok ga pišem malo zvuči tako), hoću da delim svoje iskustvo kako bi se više mladih aktiviralo i preduzelo nešto povodom svoje situacije ukoliko su nezadovoljni. Hoću da pričamo o tome bar.
Ja sam tu putem mejla marija@overthinker.rs ili Instagrama za sve koji su zainteresovani da nastavnimo da pričamo na ovu temu, imaju neko pitanje, ili predlog kojim bih dopunila ovaj tekst. I sama stalno učim, tako da mi je super da vidim/čujem nešto novo.
Do tada, čitamo se 🤓
