Radni naziv: Dokle bre više
Drugi radni naziv: Gori gori, al’ ne izgori… Nekako
Umorna sam ko konj. Što više radim, čini mi se da ima više toga da se završi. Nikad kraja obavezama, a stvarno se trudim da budem dobra u tome da ne prihvatam nove zadatke. Ne znam odakle stvari iskaču više… Majke mi nisam pametna 🙃
Ja volim to što radim, volim ljude sa kojima radim (ili su mi svi u najmanju ruku skroz okej), ali ne volim sebe trenutno dok radim sve to i sarađujem sa svim tim ljudima. Svi su super zadovoljni mojim radom, od saradnika do ljudi kojima sam odgovorna, ali osećam stalno neki pritisak, neku žurbu, neki stres – kao kamen da imam na leđima, a da mi svi kažu da izgledam sjajno. Je l me kapirate?
Spolja gledano, kidam. Iznutra, raspad sistema u svakom smislu. Čak mi je izašao i neki rog na čelu koji to potvrđuje.
Sad mi se najradije plače, da budem neko vreme tužna što se ovo dešava, što se ja trudim ali se ništa ne popravlja, nego je izgleda sve super, samo ja nisam, ili ti, što je Sonja Dakić rekla u jednom od svojih tekstova, što sam dobra, ali nisam dobro.
To mi se najradije radi i to uvek radim, jer znam da mi posle plakanja nekako bude lakše, kao da sam se kosmosu ili kome/čemu već požalila i da mi je deo tereta spao. Odlučila sam da sada to neću da uradim, jer to ništa ne menja sem što se ja pomirim s tim da sam u g*vnima i nastavljam da plivam iako mi smrdi jelte, nego ću da se saberem i popišem.
Brate, smeta mi.
Smeta mi kad mi kolege sa posla ……
Smeta mi kad mi dečko …..
Smeta mi kad mi porodica …..
Smeta mi kad mi neko, bilo ko …..
Popišem šta mi ne odgovara. To može da bude neka pojava, neka tema o kojoj ne želim prosto da pričam sa tim ljudima, nešto što oni rade, možda i nenamerno, ali mi apsolutno ne prija. Smeta mi. To su moje lične granice. I kao što sam razmišljala “neću da kažem ništa” kako bih njih ispoštovala, isto tako preokrećem sad to razmišljanje da i oni treba mene da ispoštuju ako im je zaista stalno. Ako ne, šta će mi. Daću otkaz ako treba, realno sam o tome promišljala ranije.
Smeta mi, i ne, nisam “razmažena” ili nezahvalna” ili “drčna” ili “uobražena” ili šta god da to kažem sebi kad hoću da se zauzmem za sebe, nego sam realna. Poštujem sebe i brinem se o sebi. Ne idem u ekstrem da sad čitam bukvu svakom ko uradi nešto što nije po mom, ali ne dopuštam ljudima da me iskorišćavaju.
To su moje lične granice, do ovde sam spremna da idem, za ovo sam spremna da uzmem odgovornost, ovo na dalje je tvoje i nemoj da mi ga daješ. Ti nisi uspeo da se organizuješ pa bi meni nešto da uvališ. Ti nisi zadovoljan sobom pa meni guraš svoje đubre. Ti nisi odradio svoj deo, pa sad mene pokušavaš da namagarčiš. Sve mi daješ, a sve je tvoje, ako ćemo pop-culture reference, a ja ću od sad da krenem lepo da vraćam. Moje je što nemam lične granice, što moram malo više da cenim sebe i da lepo krenem da ti vraćam sve što nutkaš, a što realno neću.
Krenula sam da pišem ovaj tekst tužna, sad sam ljuta. Do sutra ujutru ću da se smirim i idem dalje trunku pametnija. Tako da to je to, ovo je moja kratka priča o ličnom razvoju.
Osvesti sebe, šta si ti, šta voliš, šta ti ne prija i stavi sebe na prvo mesto u ispunjavanju svojih potreba. Ne idemo u ekstrem, nismo narcisi, ali nismo ni people-pleaseri toliko da postanemo otirači. Mi smo OverThinkeri. Razmisli, popiši i demo dalje samo jako i možda uz masažu da popravimo bol u leđuma koju sam spomenula gore.
Pišite mi privatno ako imate ili ste imali sličnu situaciju. Ne moramo da razmenjujemo detalje, ali možemo da držimo do sebe i da se podržimo 💕
