Overthought by Profesionalni razvoj

Dajem otkaz

Ako se nekad zapitaš kako ćeš da se zaposliš za nekoliko godina, kako će taj posao da izgleda, kakav ćeš odnos da imaš sa kolegama, koliko ćeš da zarađuješ, kako učiš i napreduješ kad si zaposlen, nisi sam/sama. Već neko vreme razmišljam o tome, pa sad delim šta sam smislila. Ti dopuni gde treba!

Naišla sam jutros na interesantan članak iz magazina Forbes koji kaže da zaposleni koji ostanu u istoj kompaniji duže od dve godine budu plaćeni 50% manje na godišnjem nivou kada se sagleda period od 10 godina. Radi se o tome da sa promenom posla pojedinci mogu i obično otvoreno traže višu početnu cifru plate, na koju se očekuje određena godišnja povišica u zavisnosti od rezultata. Pošto postoji granica do koje tvoja plata može da raste u određenoj kompaniji (što u velikoj meri zavisi od početne sume i pozicije, ali i od same kompanije i koliko takvih promovisanja radi na godišnjem nivou u zavisnosti od svoje politike i mogućnosti), nije za čuđenje što sve veći broj zaposlenih, pogotovu mladih, odlučuje da menja posao češće i na taj način kalkulisano povećava svoju vrednost (ovo je super članak o čestoj promeni posla milenijalaca, ako je nekome tema interesantna).

Okej, ne vidim problem.

Da mi je neko pre dve godine rekao ovo, verovatno bih odgovorila da i treba tako da bude, da svako ima pravo da očekuje visoku platu kao kompenzaciju za uloženi trud i da je baš zato ispravno da pređeš u drugu kompaniju ako mogu da ti daju više. Ne mogu ni sada da kažem da mislim da je ovo moje razmišljanje bilo potpuno pogrešno, ali mislim da veliki broj ljudi prirodno očekuje višu platu, a da je njihov nivo znanja i veština ostao isti. Isto mislim i da kompanije očekuju više od zaposlenih, a da im ne nude više, ni novca ni prilika. To nas dovodi do zaključka da svi želimo da budemo cenjeni i vrednovani, a ne vrednujemo sebe dovoljno da pređemo negde drugde ako trenutni posao ne ispunjava sve naše kriterijume, ili se pak vrednujemo previše pa dolazimo u situaciju gde mislimo da zaslužujemo više, a realnost je da nivo znanja i veština koje nudimo to ne prati.

Stalno imamo prilike da čitamo kako se menjaju kriterijumi poslodavaca, kako traže više ovog, manje onog, a retko kad zapravo razgovaramo o našim očekivanjima i potrebama na radnom mestu. To što nam je neko dao posao umemo da vidimo kao privilegiju pa se ne bunimo ni kad su uslovi izuzetno loši, što omogućava mobing i druge slične pojave.

Kako onda znamo na čemu smo i koji je pravi sledeći korak?

Nisam sigurna koliko je ovo do sada smisleno, ali već neko vreme razmišljam o pitanjima posla i zapošljavanja, kako sve to funkcioniše i kako osoba koja je zaposlena zapravo napreduje u svojoj karijeri. Šta podrazumeva napredak? Da li je to samo kada te promovišu ili ti daju povišicu (ili ti sam sebi ako si preduzetnik i vidiš da ti firma raste i napreduje), ili postoje i neka interna merila na osnovu kojih ja mogu da procenim da li sam zadovoljna trenutnim poslom, time koliko sam napredovala i da li treba da prihvatim tu priliku u drugoj kompaniji (koju su mi hipotetički upravo sada ponudili😂).

Iako nemam formalnog radnog iskustva u nekoj firmi ili kompaniji, aktuelne teme mobinga, zabrane zapošljavanja u određenim profesijama i prezasićenosti tržišta drugim su me podstakle da na neki način konkretizujem i sebi razjasnim u kakvom okruženju bih da radim, koji uslovi treba da budu ispunjeni da mogu da kažem da sam zadovoljna svojim poslom, koja su mi očekivanja od poslodavca (ne samo u pogledu plate nego i u pogledu našeg odnosa) i koje su to osnovne stvari bez kojih ja ne radim, to jest koji su mogi kriterijumi za davanje otkaza.

Neki će reći da je prerano da razmišljam o tome, s obzirom da sam tek brucoš, ali sam ja naravno overthinkovala o tome, te vam sada predstavljam svoju listu😜

Ja prvi dan na novom poslu sa spremnom čeklistom za otkaz😂

Razlozi zbog kojih dajem otkaz:

  • Ne vidim prostor za napredak i učenje

Ne mogu zasigurno da kažem da bi to tako izgledalo i u firmi, ali kada u organizaciji razgovaramo o projektima koje možemo da radimo, pre nego što se izjasnim da li bih želela da učestvujem, uvek razmislim da li bih mogla nešto da naučim radeći na tom projektu, ili da usavršim nešto što već znam, što želim i smatram da može da mi znači i koristi. Ne bih volela da se nađem u situaciji gde mislim da nemam šta više da učim i da je to prosto to, da sam dostigla maksimum (jer verujem da učenju nikad nema kraja i da ne treba da bude).

  • Ne loži me to što radim (nije meaningful)

Za ovo naglašavam želim iz prethodne tačke. Možda nije realno da obožavam svoj posao svake sekunde i da mi nikad ne zatreba pauza od njega, ali želim da me loži, da kroz akciju i rad nalazim motivaciju da nastavim da radim i da se trudim, a poželjno i da me rezultati mog rada nalože da budem još bolja i radim još više. Hoću da želim (ako može tako da se kaže) da dam 110% svakom zadatku na kojem radim i da budem okružena takvim istim ljudima.

  • Nisu nam iste vrednosti

Ljudi se udružuju iz milion razloga, ali ostaju u grupama ili zato što vide neku ličnu korist u ostanku (što može u svakom trenutku da prestane), ili zato što dele iste vrednosti i rade na ostvarenju zajedničkog cilja koji je u skladu sa njima. Mislim da je najbolje kada se u kolektivu dele iste vrednosti, radi na zajedničkom cilju i kada kroz rad na zajedničkim ciljevima mogu da se ispune i neki lični poslovni ciljevi (to jest da kroz ispunjavanje ličnih doprinosimo ispunjavanju zajedničkog cilja).

  • Ne priznaju se moj trud i rad, niti se ja vrednujem kao osoba

Pored adekvatne kompenzacije koja mi je takođe vrlo bitna, hoću da budem deo ekipe kojoj mogu da doprinesem svojim znanjem i iskustvom, negde gde se osećam lepo i gde znam da me kolege poštuju i vrednuju. Hoću da međusobno prepoznajemo uloženi trud i da se svi podjednako cimamo dok radimo, jer nam je svima stalo da finalni proizvod ili usluga budu dobri. Ne želim da moj privatni život ispašta zbog posla i da moram da biram između izvršavanja radnih zadataka i vremena sa meni dragim ljudima. Hoću balans⚡

Ove četiri stvari sigurno nisu jedine, ali su mi ključne jer ih prepoznajem i koristim i sada kada biram šta ću da radim i u šta ću da ulažem svoje vreme. Svesna sam da sam još mlada i da tek treba da krenem da radim negde i iskusim šta to zapravo znači, ali mislim da svako treba da sedne sam sa sobom i razmisli u kakvom okruženju želi da radi, sa kakvim ljudima, koliko i za koliko, jer će se tako najlakše usmeriti preseću da li je na pravom mestu ili ne.

Malo više o usmeravanju i izboru karijere i posla po tvojoj meri pričaćemo tokom nedelje, ali za sada toliko!

Čitamo se😚

(Visited 130 times, 1 visits today)