Radni naslov: Ali metar moga sela, Amerika cela 😂
Za razmenu u Ameriku sam prvi put čula u sedmom razredu, kada mi je profesorka engleskog u privatnoj školi tokom jednog časa skrenula pažnju da bih trebala da je istražim i prijavim se kada budem bila dovoljno velika. Rekla mi je da mi je engleski super i da je to sjajna prilika da odem i proputujem, kad već mogu. Nakon što nam se čas završio, ja sam otišla kući i izguglala šta sam mogla o toj FLEX razmeni (što i nije bilo mnogo kako nisam razumela pola onog što tamo piše jer sam još bila osnovac), ali sam tad rešila da je to to i da ja idem u Ameriku, što sam rekla mojim roditeljima i krenula da pričam ljudima kao jedan od svojih planova.
Ja idem na razmenu u Ameriku!
Zašto sam htela tačno da idem? Pa, zato što sam znala engleski super i zato što je to bila prilika da proputujem i vidim inostranstvo besplatno, što je skroz logičan i opšte prihvatljiv odgovor, jer zašto da ne ideš kad možeš, da vidiš šta ima i upoznaš malo svet, zar ne?
Sa tom motivacijom sam završila sedmi, prošla kroz osmi razred i došla konačno do prve godine srednje kad sam mogla da se prijavim i napokon odem u tu Ameriku. Prijavila sam se za testiranje u gimnaziji “9. maj” u Nišu, prošla prvi krug to jest test engleskog jezika bez problema i uradila drugi krug testa, pitanja otvorenog tipa kako bismo mi reagovali u određenoj situaciji ili da damo primer šta smo uradili kada se nešto desilo, da bi se procenio naš način razmišljanja. Uradila sam test, otišla kući i posle ja mislim oko tri nedelje saznala da ipak ne idem u Ameriku, iako mi je engleski super😢
Malo sam se nervirala jer nisam prošla (naravno uz ono staro srpsko a kako je prošao Perica, a ja nisam), ali sam sledeće godine ipak otišla da probam ponovo, pošto si za FLEX razmenu u mojoj generaciji mogao da se prijaviš u prvoj i drugoj godini srednje (sad možeš i u osmom razredu osnovne škole takođe), pod izgovorom da samo pravim društvo drugarici i uspela da prođem i taj drugi krug koji me je prošlog puta zeznuo. Prošla sam i treći krug, intervju i sve ostale nivoe selekcije (ne sećam se šta je sve bilo više iskreno) i od prvobitne alternative na čekanju ako neko odustane, na kraju napokon došla do te čuvene Amerike o kojoj sam sanjala od sedmog razreda osnovne🤩
Da kažem da je iskustvo bilo nezaboravno i transformišuće je ogromni understatement. Svako ko me zna može da posvedoči da se definitivno nije vratila ista Marija, a ni ja ne krijem da sam se dosta promenila. Zapravo, koliko sam se promenila u celosti mislim da vidim tek sad, kada mogu bolje da sagledam sebe iz trećeg lica i analiziram malo svoj život pre i posle razmene.
Šta sam tačno naučila o sebi i o životu tokom tih deset meseci (i kako) pričitajte u nastavku🤗
1. Vrediš
Da sam htela da odem u Ameriku jer je prilika za besplatno putovanje, jesam, ali sam isto tako htela i da odem da pokažem da mogu i da jesam pametna i sposobna i da nisam samo tamo neka umišljeni štreberka sa svim peticama koja se trudi previše da bude primećena. Htela sam da dobijem tu validaciju kako bih mogla da ućutkam ljude koji su me ogovarali, ali i da od spolja dobijem potvrdu da vredim koju nisam mogla sebi da dam.
Odlazak u Ameriku mi se činio kao super način da pokažem da jesam posebna, ali kad sam došla tamo i krenula da pričam sa ljudima koji su bili samosvesni i otvoreno pričali o svojim vrlinama i manama (ali ne na samokritičan način, već ih priznavali i aktivno radili na boljitku sebe) sam shvatila da nisam posebna samo po tome što sam došla, već i svemu ostalom što sam radila i radim, što mi je dalo potreban bust samopouzdanja da se opustim, otvorim i krenem i sama sebe da cenim i da tih 5 minuta koje tražim od drugih dajem sama sebi.
Nakon što sam to shvatila, krenula sam da brinem o sebi, da se hranim zdravije i da vežbam (napokon sam se ugojila i imala zdravu težinu), da se negujem, sređujem i budem pre svega sebi lepa (jer uvek mogu da izdvojim 10 minuta da se sredim, ne samo da ću ja da se osećam bolje, dan će mi zbog toga biti bolji i možda će moja pozitivna energija preći i na nekog drugog). Možemo reći da sam tokom tih deset meseci u Americi imala glowup, ali sve je krenulo od tog priznanja same sebe i ophođenja prema sebi kako želim da to drugi rade. Kad sam se ja osećala lepo (iznutra i spolja), tad su mi i drugi govorili da sam lepa.
2. Možeš
Jedna od prvih stvari koje istaknem ljudima kad me pitaju kako je u Americi u odnosu na Srbiju jestu mogućnosti. Volim da podelim primer Ms. Lewin, jednog od pedagoga u mojoj američkoj školi, koja me je na prvom zajedničkom sastanku pitala šta ja želim da radim u životu, kako bismo mogle zajedno da izaberemo najbolje predmete i vannastavne aktivnosti koje bi mi pomogle u ostvarenju tog mog cilja. Ne znam za vas, ali meni do tog trenutka niko nije dao takvu mogućnost, a nakon toga iskreno nikad nisam mogla da prihvatim da je nemam, već sam se uvek borila da radim stvari koje (ili barem na onaj način na koji) će mi koristiti u budućnosti. Primer toga jeste upravo moj maturski rad, zapravo rad pisan za takmičenje iz sociologije.
Tema takmičenja sociologije te godine je bila “Mladi i sfera rada”, ali sam ja htela da pišem o svojoj razmeni i koliko je meni ona značila, pa sam zapravo pisala o uticaju neformalnog obrazovanja u vidu FLEX omladinske kulturološke razmene na profesionalni život i zapošljavanje (mladih). Nije da nije u temi, molim lepo, ali da nisam otišla u Ameriku se nikad ne bih usudila da tako nešto predložim i pokušam da pomerim postavljenu granicu, makar i malo. Pre toga sam oduvek bila “kako učiteljica kaže” učenica, dok sad više volim “parola snađi se” i “sve se može kad se hoće” pristupe, jer stvarno sve možeš, treba samo da hoćeš🤷
Možda ovde u Srbiji nema Ms. Lewin u svakoj školi, ali garantujem ti da postoji najmanje jedna osoba voljna da ti pomogne da realizuješ nešto. Potraži je u školi, ali potraži i van nje, možda u nekoj od institucija, nevladinih organizacija ili neformalnih grupa u tvom gradu. Nakon povratka iz Amerike, ja sam svoje osobe našla u nevladinom sektoru, u organizaciji “Nauči me“, ali prvo u školi, kroz drugarice iz odeljenja i profesorku Katarinu Lazarević Brdar.
3. Hoćeš?
Kada sam se napokon koliko-toliko integrisala u novu kulturu, otprilike novembra meseca, krenula sam da primećujem koliko su Amerikanci zapravo individialisti, samostalni i samoinicijativni u odnosu na ljude iz Srbije koji u velikoj meri i dalje cene grupu i grupni mentalitet, kao i sigurnost koja stoji iza svega toga. Ljudima u Americi nije glupo da daju kompliment strancu na ulici, da sami izađu negde, da nekog ponude samo jednom umesto da nutkaju 500 puta i da popričaju sa tobom otvoreno šta god da im smeta ili bar ne prija kod tebe, no har feelings. Isto tako, vrlo su otvoreni da saslušaju šta imaš da kažeš i da pomognu ako žele i mogu, samo je potrebno da napraviš prvi korak.
Kod njih važi da ako ti hoćeš, neko će ti pomoći da možeš.
Zapravo, veliki broj dece sa kojima sam išla u školu u Americi ima svoj biznis koji su pokrenuli još tokom srednje, od kojeg sad zarađuju za pristojan život. Jedan od primera koji bih istakla je i moj drug Rommell, kojeg sam upoznala na časovima preduzetništva i kojem sam rekla da je njegova ideja da pokrene svoj brend odeće bezveze, jer svi danas prave odeću i nema prosto načina da on napravi nešto što će da se istakne. E pa, iako ja nisam verovala u njega, Rommell je jedna od prvih osoba koja je verovala u mene i moj marketing, a RAWSINCE2000 danas polako postaje jedan od prepoznatljivijih brendova odeće među mladima na istočnoj obali Sjedinjenih država.
Rommell i ja se i dalje čujemo povremeno i kad god mi je teško ili krenem da sumnjam u sebe i svoju ideju, setim se njega i kako je on branio svoj brend kad smo na času pokušavali da ga poljuljamo. On je hteo i uspeo. A iako u Srbiji nemamo časove preduzetništva, podstičem i tebe da ako nešto hoćeš napraviš taj prvi korak kao I Rommell i iscimaš se da to postane realnost. Ti to možda ne vidiš, ali podrške ima svugde, kroz različite programe i edukacije, besplatne i plaćene i ako hoćeš možemo zajedno da popričamo i pokušamo da pronađemo pravi za tebe!
Ali metar moga sela…
Kao što sam napomenula na početku teksta, veličinu i dalekosežnost svoje promene tokom razmene vidim tek sad, a možda ni sada u potpunosti. Za deset meseci u Americi sam ja mislim proživela ceo jedan mini život, naučila i iskusila dosta toga, ali o sebi i o životu nastavljam da učim, kao i da radim na ostvarenju svih mogućnosti koje izaberem. A za sve što se desi i što razmotam u svojoj glavi, tu je ovaj blog, da podelim pa da OverThinkujemo zajedno😅
U slučaju da se neko nadao konkretnijm informacijama o testiranju za FLEX razmenu, pogedajte ostale tekstove u rubrici Razmene i putovanja gde sam pisala malo više o iskustvu sa razmene, ali i o samom procesu prijavljivanja. Isto tako, šta sam sve naučila na razmeni možete da pročitate u mojoj eKnjizi Ali metar moga sela, Amerika cela. Na Instagramu i Tiktoku redovno delim klipove i objave o razmenama za srednjoškolce, tako da je to još jedan vredan resurs 😊.
Ako i dalje imaš nekih pitanja ili nedoumica vezanih za razmenu, bilo FLEX ili neku drugu, tu sam na Instagramu, moj inbox je uvek otvoren, a možemo da dogovorimo i neku kafu ako si u Beogradu ili Nišu ☕
Do tada, čitamo se❤️️
