Radni naslov: Nisi drvo. Ako ti se ne sviđa gde si trenutno, ne jedi g*vna i samo se pomeri.
Nakon svog poslednjeg teksta Pletem svoj put🧵 o korišćenju Design Thinkinga za karijerno vođenje, u kome sam izložila jedan od po mom mišljenju najboljih pristupa problemu izbora fakulteta na koji sam naišla, upala sam u malo veći loop OverThinkovanja oko karijere i toga šta ja želim da radim u životu, to jest da li ja radim pravu stvar.
Vođena onim starim “ultimativnim” savetom radi ono što voliš i nećeš raditi dan u životu i svojim tumačenjem da ako radiš nešto što voliš treba da ti ide lakše i da samim tim budeš uspešniji/uspešnija, vrtela sam se u krug sa pitanjima da li ja zapravo volim ovo što radim ako nisam uspešna u tome, ako se ponekad osećam umorno (kao na primer sad); da li sam zapravo uspešna, a samo nisam zahvalna na svom uspehu već želim još; kako da pronađem ono što možda zapravo volim i onda budem uspešna i kako ja mogu da uspem radeći ono što volim, šta je potrebno možda sem te ljubavi?
Vrtela sam se u krug, ponavljala ova pitanja sebi i ljudima oko sebe, vrtela se oko njihovih odgovora koji su često bili vraćeno pitanje meni da li sam zadovoljna, na koje nisam mogla direktno da odgovorim (jer ako jesam zadovoljna, zar to ne znači i da sam uspešna?!) U jednom trenutku sam čak krenula da pitam ljude da li misle da je drvo palo u šumi ako ga niko ne čuje i to prevodila sebi kao odgovor na pitanje da li ja radim pravu stvar ako nemam reakcije na tu svoju akciju u vidu uspeha (što se odmah može okarakterisati kao ne najbolji potez, jer sam bila još zbunjenija odgovorima). Malo sam bila prolupala iskreno ili se bar osećala kao da ludim. Mentorka sa kojom sam kasnije radila je to opisala kao kovitlac oko mene, što je možda najbolji opis situacije.
Pošto sad pišem ovo, vi čitate jelte, a cela poenta mog bloga je da dokumentujem svoja iskustva i uvide iz određenih situacija – ipak nisam prolupala, ili sam se barem vratila u normalu🤣, a odgovori na pitanje da li radim pravu stvar u životu su sledeći:
1. Ne jedi g*vna
Niko ne može da zna odgovor na pitanje da li si zadovoljan/zadovoljna i da li radiš pravu stvar u životu sem tebe same, tako da postavljanje pitanja drugima i tumačenje njihovih odgovora u kontekstu tvog problema nije ništa do hvatanja magle. Oni nisu ti i nikad nećeš biti potpuno zadovoljan/zadovoljna njihovim odgovorom, već ćeš uvek imati ono čuveno ali. Ako je neka od osoba koje pitaš iole pametna, odgovoriće ti nazad pitanjem, jer samo ti znaš šta tebi znače reči biti zadovoljan/zadovoljna i prava stvar.
Ako ne znaš, ili ne umeš da iskažeš – sedi i smisli ga. Prekini da jedeš g*vna.
2. Namuži se
Jeste, život je nekad nepredvidiv i nije uvek sve na tebi, ali tvoja reakcija na to šta se dešava je uvek upravo tvoja, tako da namuži se i reaguj. Donesi odluku, preuzmi odgovornost za sebe i svoj život. Nikad nisi spreman/spremna, uvek ima neizvesnosti, uvek ima onih šta ako, ali je na tebi da odlučiš na koliko si neizvesnosti i rizika spreman/spremna u ovom trenutku. Hoćeš više – uloži više. Give more to get more.
Nisi dovoljno uspešan/uspešna? Dobro, okej. Što nisi, ako već hoćeš? Šta ti treba za taj viši nivo uspeha? Šta je to što zapravo želiš? Namuži se, iscimaj se i budi uspešniji/uspešnija. Na kraju dana, odgovornost je na tebi, što je iskreno malo zastrašujuće, ali tako je. Pošto je već na tebi, napravi si da ti bude lepo. Ako nećeš ti, ko će?
3. J*bi ga
Nekad stvari prosto ne ispadnu kako si ih zamislio/zamislila. Zapravo, vrlo često stvari ne idu striktno po tvom planu. Takav ti je život. Kad se nešto tako desi, mnogo je bitno reći j*bi ga i nastaviti dalje. Ne možeš da promeniš to što se desilo, tako da nema poente da se osvrćeš i gledaš unazad, već se usredsredi na ono što sledi, da li možeš nešto da napraviš sa ovim što imaš sada, kad se već sve izmrčkalo, i da naučiš nešto iz ovog iskustva za ubuduće.
Meni je najveći strah pri donošenju odluke to da ne donesem pogrešnu odluku, tako da se večito vrtim u fazi nesigurnosti i prikupljanja informacija, kojih obviously nikad nemam u kompletu, niti ću. Sad radim na tome da se namužim i odlučim sa informacijama koje imam, dam sve od sebe i radim najbolje što mogu, pa ako se nešto desi kažem j*bi ga, namužim se ponovo i nastavim da se trudim, kako bi sledeći pokušaj bio bolji. I biće.
J*bi ga, ne može sve odmah da bude savršeno, niti treba sami sebe da kičmimo zbog toga. Uradili smo najbolje što smo umeli u tom trenutku, i to je okej. Će ga napravimo.
To je to
Meni je trebalo oko mesec dana ozbiljnog vrćenja da ovo shvatim, kao i podrška više različitih ljudi koji su na ovom svetu malo duže od mene, razmišljaju racionalnije i mogu da mi ukažu na nekoliko stvari. Da zaista razumem to što su mi pričali, najznačajnije mi je bilo vreme koje sam dobila poslednjih nedelja, da usporim, sednem sa sobom i pokušam da odgovorim, a ne samo da postavljam pitanja.
Za kraj, evo mojih odgovora, mukotrpno dobijenih, ali dobro, j*bi ga. Ako se neko vrti u istom krugu, možda pomognu.
- Da li zapravo volim to što radim ako nisam uspešna? – Šta mi znači to volim to što radim i zašto je potrebno da budem uspešna u nečemu da bih ga volela? Kako merim taj uspeh, da li kao interni, ili eksterni? Ako je eksterni, jedem g*vna jer nikad neću zapravo ništa da volim jer nikad neću biti dovoljno uspešna u očima drugih. Ako je interni, hajde da definišem šta za mene znači uspeh i namužim se da ga dostignem, ako već nisam.
- Da li sam zapravo uspešna, samo nisam zahvalna na svom uspehu već želim još? – Dobro, da li sam? Ako jesam, onda da prekinem ponovo da jedem g*vna i dam sebi prostora da budem srećna, a ako nisam, ili želim još, onda se namužim da budem.
- Kako da pronađem ono što možda zapravo volim i onda budem uspešna? – Namužim se i donesem odluku šta ću da radim (ili da isprobam, ali komitujem se tome), guram to, dajem svoj maksimum i budem uspešna – po svojim merilima, ne tuđim.
- Kako ja mogu da uspem radeći ono što volim, šta je potrebno možda sem te ljubavi? – Upornost i odgovornost. Ne mogu samo da volim, jer to nije kraj puta. Život je odluka. Odlučim kojim pravcem želim da idem, definišem usputne ciljeve i krenem.
Prekinem da j*dem govna, namužim se i tolko. Kad ne ide kažem j*bi ga i produžim dalje, što kaže Čola. Teško je sad, kad pomislim da treba da odlučim i komitujem se toj odluci, ali i nije toliko kad se setim alternative u kojoj zbunjena bauljam okolo, oslanjajući se na validaciju od drugih jer neću sama sebi da je dam.
Zato namuži se i kreni. Do tada, čitamo se🤗
