Overthought by Lični razvoj

Će ga napravimo.

Nema tu neke velike mudrosti, isplačem se ko čovek i posle par sati mi bude bolje. Valjda🤷

Na samom početku cele ove priče, kada OverThinker još nije bio OverThinker već bezimena ideja, jedan od najvećih strahova mi je bio da li ću moći da pišem nešto šta bi drugi hteli da čitaju. Znala sam otprilike desetak tema o kojima mogu i o kojima želim da pričam sa mladima koje bih mogla da pretočim u tekstove, ali nisam bila sigurna vredi li pokretati sajt za tako mali broj i upuštati se u nešto o čemu nemam blage veze, šta ću možda da batalim posle mesec dana. Pored toga, kada sam razgovarala sa ljudima i testirala ideju ovakvog bloga, skoro svi su me vraćali na pitanje da li bih ja bila okej s tim da ovo čita vas deset, ili pet, ili samo moji najbolji prijatelji jer im je glupo, a možda čak ni oni, što bi me izuzetno smorilo. Bila sam blagorečeno prestravljena da ću da se ispalim i razočaram se i razmatrala opcije za odustajanje, a da su racionalnije od plašim se.

Krajem decembra sam pisala svoj prvi samostalni projekat i nisam znala kako da odgovorim na neka od pitanja u projektnoj dokumentaciji, a kamo li kako da napravim budžet i isplaniram šta bi mi sve trebalo za takav poduhvat. Već sam bila prihvatila da to radim i bila sam presrećna što mogu da nastavim da radim sa mladima na popularizaciji obrazovanja van školske klupe, ali sam takođe ozbiljno sumnjala da li sam ja prava osoba za to i da li ću moći projekat da isteram do kraja. Iako sam pored sebe imala (i dalje imam) tim divnih ljudi za koje znam da su izuzetno sposobni i dobri u tome što rade, nisam znala da li sam i ja. Imala sam par dana u tom periodu kada sam bila spremna da briznem u plač svakog trenutka koliko sam bila pod stresom.

Prvi ispit na koji sam izašla u januarskom roku je bila matematika. Spremala sam se od novembra, od prvog kolokvijuma, pa sve do dana pred ispit. Svaki dan, po minimum četiri sata dnevno, često skoro duplo više. Izašla sam i krenula da se tresem na ispitu, ižvrljala sam pola vežbanke pa sam tražila drugu. Dobila sam 7. Plakala sam kad sam videla rezultate, prvo od sreće jer sam položila a dosta njih je palo, a zatim jer mi je bilo mnogo krivo što nisam uradila dovoljno za višu ocenu.

Prošlog vikenda sam kao tehnička podrška na jednom onlajn seminaru umalo uprskala sav trud i rad koji je uložen u njegovu realizaciju, prosto jer sam zakasnila u pritiskanju dugmeta usled miskomunikacije. Zbog toga sam i kasnije bila užasno raspoložena, išla po domu kao mrgud i tu svoju negativnu energiju prenosila na sve koji bi mi prišli ili bi mi se obratili. Taj vikend mi je prošao u nerviranju i nisam uspela da uradim ništa drugo što sam isplanirala, uključujući i pisanje novog teksta za blog.

Ali, pišem ga sad. Napisala sam i projekat. Dobila sam taj projekat. Spremila sam naredni ispit, izašla i dobro uradila. Dok čekam rezultate za taj, sad spremam treći. A čim ovo čitate, i sajt sam očigledno završila i uspešno ga vodim, čak i sa pokojom nedeljom pauze između dva teksta. Nisam propalitet kome ništa ne ide od ruke, niti sam glupa, jadna i sve ostalo što umem da kažem sebi kad mi nije dan i kad mi ama baš ništa ne ide od ruke. Vredim i ni pod kojim okolnostima ne treba da batalim sve što radim jer mi očigledno ne ide. Ide bre, samo mi nije dan, ali biće sutra. Nema tu neke velike mudrosti, isplačem se ko čovek i posle par sati mi bude bolje. J*bi ga, to ti je život.

Realno, će ga napravimo💪

(Visited 198 times, 1 visits today)