Oni koji me znaju i čitaju ovaj tekst će možda reći da malo smaram, jer sam na ovu temu i bezbroj njenih varijacija uradila do sada jedan istraživački rad (ujedno i moj maturski rad, koji možete pročitati ovde), jednu video reportažu, dotakla sam je se u toku intervjua sa Lanom Nikolić (koji možete pogledati ovde) i izazov većeg uključivanja mladih u neformalno obrazovanje je generalno tema koja me pokreće, problem koji želim da rešim i zbog kojeg se prijavljujem da budem deo različitih edukacija, projekata i organizacija koje se bave ovom tematikom. Jeste, možda je mnogo, meni nikad dosta, ja sam ipak zavisnik 😉 E sad, zašto ja toliko pričam, pišem i snimam o ovome?
Teško mi je da i sama u to poverujem, ali meni su ove teme postale interesantne tek pre oko godinu i po dana, kad sam se vratila u Srbiju. Pre toga, škola mi je bila glavni fokus, da sve obaveze završim na vreme ili dosta pre vremena (to mi je bio najbolji znak da sam se super organizovala) i iskreno sam verovala da je to put uspeha. Imala sam sve petice, išla da takmičenja iz predmeta koji su me interesovali (u osnovnoj su to su bili skoro svi, u srednjoj fizički nisam mogla na sve pa sam morala da smanjim), na Engleski, časove gitare i u slobodno vreme se pomalo družila, iako sam bila dosta asocijalna. Kao takva sam otišla na deset meseci u skroz novu sredinu i shvatila da njih tamo ne zanimaju moje ocene, dokle god sam ja zadovoljna njima, i da škola (pošto svi moraju da idu) nije nikakav pokazatelj kakva si ti osoba i da li ćeš biti uspešan kasnije ili ne. Za mene je to tada bio šok, a sada mogu da potpišem da je situacija ista u Srbiji, barem kako je ja vidim, samo to do sada nisam primećivala (trebale su mi naočare druge boje).
Zašto se ja nisam aktivirala ranije? Nisam znala. Niko iz mog društva se nije bavio tim stvarima, niko iz škole nikada nije nešto preterano entuzijastično govorio o takvim aktivnostima, prezentacije u svečanoj sali i sastanci učeničkog parlamenta su bili izgovori da se pobegne sa časa, što je meni kao „štreberu“ uvek bilo neprivlačno, tako da nisam imala ni jednu dodirnu tačku sa informacijama da se nešto interesantno uči van škole. Ne kažem da se moj slučaj može preslikati na sve mlade, ali na dobar deo. Kao neko ko se bavi marketingom u jednoj nevladinoj organizaciji, mogu i sa te druge strane da posvedočim da je vrlo teško dopreti do pojedinaca koji nikada ranije nisu bili deo neke takve aktivnosti, a zatim ih i ubediti da isprobaju. Situacija se svodi na to da neko vama nudi nešto super, ali vi to nikada niste probali pa je sigurnije da i sad preskočite, pogotovu ako to treba da isprobate sami, nego da rizikujete…
Ako niste sigurni da li je nešto za vas, ja kažem rizikujte! Velike su šanse da se isplati, a još veće da iz toga naučite nešto i bolje znate za sledeći put! U svoju prvu organizaciju, Pick and Choose, sam ušla tako što sam videla generisanu poruku koju su mi poslali (sakupljali su glasove za projekat), pogledala njihov Instagram profil i odlučila da pored odgovora „glasala sam“ dodam i da sam zainteresovana da se uključim u projekat jer mislim da mogu da im pomognem. Za organizaciju Nauči me sam saznala tako što sam drugarici pravila društvo kada je išla na sastanak koji su organizovali za predstavnike učeničkih parlamenata srednjih škola (pritom nisam bila član svog školskog parlamenta, niti na bilo kakav način pratila njegov rad), na kom sam ostala jer mi je ista ta drugarica rekla da će tamo možda biti grickalica i ljudi koje poznajem. Grickalice nisam videla, ali sam čula šta organizacija radi, dobila priliku da kažem šta sam ja radila do tada i kontakt da se javim ako mi nešto zatreba ili vidim priliku za saradnju and the rest is history!
U toku tih godinu i po dana, koliko mogu da ispratim da sam volontirala i nešto radila tog tipa, porasla sam i naučila više što sam mogla i da zamislim. Najvrednija stvar koju sam naučila jeste kako da vrednujem sebe i svoje vreme. To je lekcija koja je došla postepeno, ali se prožimala kroz sve šta radim, ili bolje rečeno sve šta biram da ne radim. Kada sam krenula da ga ulažem u stvari koje ne moram, ali želim, vrednost mog sata je skočila i morala sam svesnije da razmišljam kome je dajem. Više mi nije bilo sve jedno šta radim sutra, jer sam znala da imam obaveze (koje želim da ispunim) i da mi je nekoliko sati odvojeno za to, tako da neću da se bakćem sa glupostima ako baš ne moram. Pored toga, kako sam bila u dodiru sa ljudima koji su aktivno radili na ostvarenju ciljeva, to me je dodatno motivisalo da pronađem svoj i krećem se ka njemu svakodnevno, uprkos svim preprekama. Sa definisanim ciljem, sve mi je imalo više smisla, znala sam tačno koju ću radionicu ili kurs da pohađam, koji ću fakultet da upišem i kako (a možda je ipak najbitnije zašto) ću u svemu tome da budem uspešna! Naravno, za deo tog uspeha su zaslužni predivni ljudi koji su se razvijali zajedno sa mnom, inspirisali me svojim trudom, gurali me kada su osetili da mi je to potrebno, davali mi da padam i učim, ali uvek bili tu da me zagrle, plaču i smeju se sa mnom, ali me i kritikuju.
Ne, ne moraju svi da budu volonteri i/ili aktivisti, ali mislim da svi treba aktivno da rade na spoznavanju svojih ciljeva i njihovom ostvarenju. Ako misliš da ti u tome treba pomoć, slobodno mi se javi da zajedno pokušamo da otkrijemo tvoj challenge, to jest šta tebe radi, šta te puni energijom i moglo bi da bude tvoja karijera! U međuvremenu, ako se premišljaš, ja ću nastaviti da pričam o aktivizmu ko baba o uštipcima, tako da znaš gde možeš naći više informacija!
Pozdrav! 😊
