Ako se čitamo već neko vreme, verovatno znaš da je cela moja priča krenula kada sam sa 16 godina (na kraju druge godine srednje) otišla u Ameriku na deset meseci, i to besplatno. Tamo sam živela u američkoj host porodici, išla u američku srednju školu i završila njihovu četvrtu godinu – senior year 🎓.
Pored toga što je sam odlazak u Ameriku jedno super kul iskustvo koje se ne pruža svima, pravi razlog zašto pišem toliko o svojoj razmeni jeste što je to zaista nešto što mi je promenilo život, omogućilo mi da imam OverThinker🧠 i pomažem mladima da rade na sebi i svojoj karijeri. Meni bilo neprocenjivo za moj lični i profesionalni razvoj, tako da ove školske godine radim na tome da podstaknem veći broj mladih da odu na neku razmenu, izađu iz svoje zone komfora i nauče više o sebi.
Prošli put sam podelila koji sve tipovi razmene postoje, kako koji funkcioniše i neke programe za koje znam da su kvalitetni i besplatni za srednjoškolce.
Ovaj put želim da odem korak dalje i objasnim koliko je sama razmena značajno iskustvo, ne samo kao prilika da obiđete neki drugi grad ili državu, već kao mogućnost da se zapitate i otkrijete šta je to što zaista želite, kada se odvojite od očekivanja nametnutih od strane kulture i društva u kojem živite i vidite kako neko drugi to radi i postiže.
Ovako je to izgledalo na mom primeru 👇
Radni naslov: Lesi se (ne) vraća kući, ne baš
Pre Amerike, bila sam idealan primer dobre učenice, fokusirana na to da imam sve petice, redovno radim domaći, idem na takmičenja, budem sve ono što sam mislila da se očekuje od dobrog deteta koje će jednog dana biti uspešno. Nisam imala pojma šta to zapravo znači, ali sam se trudila da trenutno opravdavam sva očekivanja koja sam osećala da ljudi oko mene imaju i da se izborim za taj uspeh koji sam osećala kao da mi pripada. Da potvrdim da jesam dobra, u svakom smislu te reči, i da treba da budem uspešna.
Kao kontrast tome, u Americi ljude nije bolelo uvo što sam ja dobra učenica. Nije ih bilo briga za moje ocene. Niti je bilo bitno da li me neki profesor ili profesorka voli. Niko nije bio tu da mi potvrdi da sam ja dobro dete i nagovesti šta ja kao takva treba da radim. Niko, ni u Srbiji ni u Americi, nije imao jasna očekivanja, ili ih bar nije javno iznosio, šta treba da radi neka šesnaestogodišnjakinja koja je otišla u Ameriku. Svi su na to gledali samo kao na sjajnu priliku, što je i bila.
Sa tom blanko kartom da me skoro niko ne zna, da niko nema jasna očekivanja za mene i da u velikoj školi (preko 3000 učenika) i još većem gradu (preko 850 000 stanovnika) nikog živog ne boli dupe da li sam ja dobro dete ili ne, nekako sam se oslobodila da samo budem ja. Razmišljanje mi je bilo da sam tamo svakako trebala da budem samo 10 meseci, pa da se vratim 8000km daleko, gde niko neće znati šta se desilo, više od onog što ja odlučim da kažem 🤷.
Sa tim mentalitetom, dobila sam priliku da se opustim i uspela sam da se oslobodim uverenja koja su me gurala u taj osećaj da ja nešto moram. Da moram nekako da se ponašam, da moram nešto da radim, da moram nekako da se postavim, iako sam se uvek osećala stegnuto, nesigurno i “navijeno”. Sa tim šta bude biće i da se ja potrudim samo da meni bude što bolje dok sam ovde majndsetom, nesvesno sam ostavila prostor da izgradim nova uverenja za sebe, šta ja treba da budem i šta je za mene moguće, što mi je omogućilo da stvarno maksimalno iskoristim sve prilike koje mi je razmena nudila.
Da sam brinula o ocenama, birala bih predmete koje imam u Srbiji, kako ne bih zaostala u gradivu. Umesto toga, ja sam išla na forenziku, hor i preduzetništvo.
Da sam brinula da opravdam tuđa očekivanja, učila bih za SAT test kako bih upala na neki Američki koledž. Umesto da sakupljalam papire i vežbam, ja sam trenirala softbol, išla na homecoming i prom, blejala sa društvom posle škole.
Da sam brinula da budem dobro dete, ne bih išla na žurke posle utakmica, ne bih se vozila motorom, ne bih se šetkala Vašingtonom, i sigurno se ne bih pobunila protiv prve host porodice koja se prema meni ponašala kao da sam njihova lutka. Oni su i te kako hteli da budem dobro dete, i ja i moja host sestra Simon.
Da sam znala šta da očekujem, da sam previše razmišljala o tome kako treba da se ponašam, šta da pričam, s kim da se družim, verovatno ne bih imala iskustvo koje sam imala i vratila bih se kao ista Marija koja je otišla. Dobro dete koje je videlo Ameriku, pa se vratilo kući… i samo toliko.
Da je tako bilo, verovatno ne bih imala ni ovaj blog, gde možda malo too personal delim neke teme koje mislim da su bitne za mlade, pogotovu OverThinkere koji osećaju pritisak očekivanja, sopstvenih i tuđih, da budu ovakvi ili onakvi kako bi postigli neki cilj ili ultimativno bili uspešni. A pišem, za sebe i za vas, jer bih volela da sam ja to negde pročitala i jer se nadam da će vam to što sada postoji za čitanje pomoći da lakše prođete kroz neke moje prepreke. Da nećete morati da čekate da imate neko iskustvo kao što je razmena da se pomerite i promenite, već ćete već biti samoinicijativni kada se prilika javi.
Tako da, ako se barem malo razmišljaš da odeš na neku razmenu, hoćeš da maksimalno iskoristiš to iskustvo, ali nisi baš tip osobe koja je chill i opuštena, navikao ili navikla si da uvek radiš stvari na određeni način, osećaš pritisak, nadam se da ti je moj lični primer pokazao da ipak vredi da daš sebi blanko kartu i prepustiš se.
Malo više o mom iskustvu iz Amerike i stvarima koje sam naučila tokom deset meseci “preko” podelila sam u eKnjizi Ali metar moga sela, Amerika cela, tako da možeš i to da pročitaš kao dodatnu podšku i motivaciju 🤗.
Svakako, tu sam na Instagramu ako hoćeš da pričamo, a uskoro dostupna i uživo na događajima koje spremam u Nišu, Beogradu i Novom Sadu, za sve zainteresovane da odu na razmenu u Ameriku, overthinkeri ili ne. O tome možeš više da saznaš na mom Instagramu…
Do tada, #čitamose 👋
