Uh… Dosta dugo već odlažem ovaj tekst u nadi da će mi se u nekom trenutku javiti savršena rečenica kojom bih ga započela, kako nisam tačno sigurna na koji način najbolje da pristupim ovoj temi, iako znam koliko je meni lično važna, a zatim i svakoj mladoj osobi, jer smo svi u donekle sličnom sosu.
U suštini, ja bih da pričam malo o životu.
Iako imam samo 19 godina (htela sam da napišem 20, ali nemam ni toliko još, ima još vremena do novembra), za veoma kratak period od dve-tri godine sam uradila dosta stvari koje nikad nisam ni zamišljala da bi mogle da budu. Maloletna sam otišla u Ameriku, tamo sam zajedno sa drugom pokrenula startap, doživela school shooting u svojoj američkoj srednjoj školi, vratila se bezbedna nazad u Srbiju i postala City Representative za svoju razmenu, aktivirala se u NGO sektoru, doprinela uspešnom pokretanju jedne male nevladine organizacije u Nišu koja koliko znam i dalje postoji, zaljubila se u marketing kroz vođenje društvenih mreža, postala deo liderskog tima organizacije „Nauči me“, napisala i sada vodim projekat Unbox haba inovativnih edukacija, onlajn Resurs centra za mlade o obrazovanju, pokrenula sam svoj blog, učestovala u realizaciji konferencije „Za bolje obrazovanje“ i još dosta stvari, neke od kojih se ni ne sećam, ili mi bar ne padaju napamet, ali i ovo je za mene previše. Kad ga čitam, sve je tu, ali mi zvuči malo nerealno…
Nekad iskreno izneverujem da sam sve ovo ja, pogotovu kad uporedim sebe u trenucima kad se raspadam, plačem zbog nekih gluposti ili zbog nekih bezveze ljudi, kad ne mogu da ukapiram brzu traku na poligonu za vožnju, kad mi se ugase kola kad ih pokrećem pod ručnom🤦 , pošto trenutno završavam vožnju to mi je goruća muka🙃
Kad treba sebe da prezentujem nekome, pogotovu osobi koja je starija i iskusnija od mene, prema kojoj imam poštovanja (makar i onog bazičnog jer su me tako odgojili), kad kažem šta sam sve uradila, kažem sebi wow i narastem malo kao kvasac, malo se i pripremim da mi kažu da to nije ništa specijalno ili da nekako pobiju to što sam rekla kao da je neistina. Pripremim se da me spuste, da mi kažu ne može, da sam još mala, da ne znam i da mi zatvore ta vrata, jer je to što ja hoću i to što ja tražim nemoguće. Ne nužno ni generalno nemoguće, više nemoguće za mene.
Skoro sam baš pokrenula ovu temu sa nekoliko ljudi uživo, kao i na svom story-u na Instagramu, šta mi zapravo želimo za sebe i verujemo da je moguće za nas. Kad smo bili mali, puštali smo mašti na volju i zamišljali sebe kao astronaute, rok zvezde, diplomate, nismo se plašili i nismo previše detaljisali i racionalisali svoja maštanja i ŠBB KBB ideje. Kako postajemo stariji, pokušavamo sve više da pragmatizujemo sebe, svoj rad i svoje mogućnosti, da ih stavljamo u neku formu koja je smislena, logična, realistična, sigurna, nešto što će “uvek da treba”, nešto jednostavno, skromno u odnosu na naše nekadašnje ambicije. Lakše je (fizički, ali i psihički) ostati na sigurici, u okvirima poznatog, nego da se trudimo i možda padnemo, ili nastavljamo da padamo ako već jesmo jednom. Definitivno je manje strašno i stresno🤷
Kad se setim svega na početku pobrojanog što sam uradila, majke mi ne znam odakle mi srčka za pola tih stvari, a onda snage. Šta je sve moglo da pođe po zlu, da sve propadne i da ja završim loše zbog toga, šta sve i jeste donekle pošlo ne baš po planu, moram da kažem da sam se sjajno izvukla i da je ekstra sve ispalo. Sad kad razmatram šta je sve na stolu i kuda sve mogu da idem, dosta sam opreznija, mada je možda bolje reći bojaznija da se ovog puta nešto ne omakne i ne završim loše. Zato sada kad razmatram mnogo više koristim logiku i promišljam da li ja to mogu da izvedem, iako sam za pola ovih stvari koje sam gore navela morala itekako lično i profesionalno da porastem da bih uspela, ali evo me, jesam.
Da znamo i imamo sad šta nam treba da ostvarimo svoje snove, ne bi bili snovi. Znači, moramo da porastemo!
Ja dosta razmatram, ali isto tako, pogotovu u poslednje vreme, dosta i čekiram sebe da ne jedem g*vna, priznam sebi svoje vrline i dostignuća koliko i mane i da prestanem sa OverThinkovanjem svega, jer nikad neću imati sve odgovore i informacije, nikad neću biti skroz spremna, tako da i vas podstičem da uradite isto.
Jeste, zastrašujuće je koliko zapravo možemo sami sebe da upropastimo, ali je usled iste te lične odgovornosti koju preuzimamo za svoje odluke zastrašujuće i koliko možemo da budemo uspešni (a koliko možda ne znamo šta bismo radili sa tim uspehom). Strašno je pomisliti koliko ćemo se puta rasplakati zbog gluposti ili bezveze ljudi, pasti, izblamirati se, povrediti se dok ne uspemo, kao i kakvi ćemo mi biti kad se to desi. Užasavajuće je kroz šta ćemo sve potencijalno morati da prođemo da bismo došli do tog svog cilja, koliko ćemo se promeniti i koliko će se naši životi promeniti da bismo došli dotle, šta sve treba da krenemo da radimo na dnevnoj bazi, kako bi se akumuliralo u to nešto veliko. Upitno je koji će ljudi, a koje navike ostati sa nama na tom putu, jer da imamo sada sve potrebno da ostvarimo cilj, to ne bi bio put.
Dakle, Mišo, bojim se. Bojimo se svi, ali je samo pitanje šta verujemo da je za nas moguće, to jest koliko nisko stavljam taj stakleni plafon, da li dozvoljavamo sebi da ga pomerimo? Čak iako su te naše mogućnosti velike, toliko velike da nas plaše – sanjamo na veliko, ali delujemo na dnevnoj bazi. Tako se kida💪
Kad sam se prijavljivala za razmenu, ona je bila moja granica, pa sam je dobila. Posle sam htela da nastavim da volontiram, što sam i uradila. Želela sam da pomognem mladima da otkriju prilike za volontiranje oko sebe, pa sam naučila kako se rade društvene mreže, a sada vodim Resurs centar i mozgam kako on može da poraste da pokriva celu državu, ili barem više gradova, pa ćemo odatle lagano😅 Pored toga, vodim i ovaj blog, nekad i dalje ne znam kako, jednom su ga hakovali i htela sam da umrem.
Trenutno ne znam tačno da kažem gde mi je plafon, prešao je u više manjih kako radim različitije stvari i opipavam dokle mogu da idem, ali suština ostaje ista. Ako ga ja fiksiram i kažem da ne može, ili još gore, očekujem da mi neko drugi kaže da ne može (što je projektovanje moje nesigurnosti u samu sebe na druge), neće ni moći. Ako ja ne verujem u sebe, džaba što svi drugi veruju (jer ne zavisim od rugih, nisam drvo), jer sam ultimativno sebi najbitnija ja. Hoću sebi da napravim da mi bude lepo!
👉 Ako to hoćeš i ti i veruješ da je za tebe moguće, ali nisi baš siguran/sigurna odakle da počneš, javi mi se pa da zajedno napravimo prvi korak ka otkrivanju tvog challenge-a, onog što će da te loži da pomeraš svoj stakleni plafon!
👉 Za sam kraj, ostavljam linkove do sajta Tare Mor, autorke knjige Veliki Iskorak, tvorca programa ženskog liderstva Playing big i ova dva kratka snimka o unutrašnjem kritičaru i unutrašnjem mentoru, koja ti mogu biti od koristi ako želiš da osvestiš svoj stakleni plafon, zašto je on baš tu i kako da ga pomeriš na gore, da ti bude lepše.
Sad je sreda 23:21, ja u četvrtak u 01:00 krećem na more, tako da se odjavljujem za sada, ali tu sam za sva pitanja na Instagramu, Fajesu ili Linkedln-u, linkovani su dole, tako da se kuckamo🥰
