Radni naslov: Kako sam sistematski uništen(a) od strane idiota – SEBE 😒
Od kad znam za sebe, moja mama i ja imamo tu igru (koji često samo ona igra, jer se ja brzo iznerviram), gde mi daje imena nekih starih srpskih filmova i ja pogađam da li je to stvarni film, ili je ona samo izmislila neki naslov. Najpopularniji kandidati su do sada Jagoda u super marketu – pravi, Suva krpa na dnu mora leži – nedefinisano (nisam uspela da nađem, a ona neće da mi kaže da li jeste) i Kako sam sistematski uništen od strane idiota – itekako pravi i, pošto ste pročitali naslov, itekako trenutno meni životno aktuelan. Tako sam se i setila da ga stavim🤷
Da budem iskrena, ovaj tekst pišem totalno neplanirano i iz hira, jer sam upravo shvatila da sama sebi pucam u nogu – da aktivno sabotiram svoju vezu i pravim dramu, kao i da se plašim da razvijem ovaj blog u nešto više, pa se zatrpavam poslom i namerno propuštam ili sabotiram prilike kako se to ne bi desilo.
U suštini sabotiram se by night, a crnčim by day kako bih ostvarila svoj cilj, kojeg se plašim i za koji se molim da se ne ostvari prebrzo jer iskreno mislim da nisam spremna 🙃
Ako se pronalazite u tome, da se plašite šta će da bude ako sve ispadne kako treba, ne znate šta ćete sa sobom koliko zapravo možete jer želite da izaberete najbolje (a onda to najbolje može da bude bilo šta za šta se odlučite, samo treba da se je*eno odlučite, ali je ipak teško😥), i to vas užasava, svesno ili podsvesno (kao mene do sad), niste sami, a pošto verujem da nisam ni ja, zato i pišem ovo – overthinkujem 🧠
Ja verujem da sam sposobna, da vredim, da imam određeno znanje i iskustvo, da svako ima i to je jedna od osnovnih poruka koje želim da pošaljem putem ovog bloga – da nismo samo tamo neki srednjoškolci i studenti koji vole da se zezaju i igraju života (play house), nego da smo pametni, odlučni i sposobni i da treba da budemo shvaćeni ozbiljno. Hoću da pomognem da budemo shvaćeni ozbiljno tako što ćemo da imamo CV i Linkedln, da kidamo prijave i intervjue i da budemo na praksama, edukacijama i programima kojima želimo, iako smo samo srednjoškolci i studenti. Ja verujem da to možemo, da ja to mogu, ali za sebe nekad sumnjam, jer mi se čini predobro da bi bilo istinito, ako me razumete.
Da li sam ja stvarno uspešna, ili samo to sebi govorim? Da li ja mogu i treba da posavetujem još nekog da uradi nešto i aktivira se, iskreno? Zašto bi? Je l normalno da ja sad krenem da zarađujem od nečeg za šta nisam školovana, što mi je bilo zabavno da učim i što mi je još zabavnije da radim? Da li ja stvarno mogu da imam dobru vezu sa 20 godina, realno? Većinu dana, kad se osećam kao zmaj i kidam na svim ili skoro svim poljima života, APSOLUTNO. Kad je dan kao ovaj, gde se svađam, plačem, ne radim i ne radi mi se, gde još na kraju dana skapiram da sama to sebi radim, pa, možda i ne.
➡️ U temelju svega ovoga je naravno strah. I kod mene i kod tebe ⬅️
Priznajem, plašim se da uspem jer ne verujem da je to za mene moguće, jer nije normalno i standardno. Hvatam sebe da razmišljem da je stvarno toliko dobro, zar neko to već ne bi uradio. Takođe, snižavam sebi samopouzdanje redovno i slušam unutrašnjeg kritičara, kako bih se nekako zaštitila od toga (ako ne pokušam, ne mogu da fejlam, iako to ne štiti zapravo najbolje). Konačno, držim sebe u stanjima napetosti, jer imam uverenje da uspeh mora da dođe iz napornog rada, stresa, pritiska i da ako nije bilo teško, nije dobro urađeno. Sad znam i delim sa vama kažem, to nije istina.
Kako mi ovo nije prvi rodeo ovog tipa i kako sam imala priliku da sa nekim izuzetno pametnim i uspešnim ljudima razgovaram na ovu temu, evo šta meni pada na pamet kad prepoznam da sam idiot koji se sistematski uništava, pa možda i vama pomogne:
Kako da ne budeM/Š sistematski uništen od strane idiota – sebe, kratki tutorijal
1. Ne mora da bude teško.
Može da ti bude kao šetnja u parku, lagano. Ovo važi za posao, učenje, veze, sve. Ne mora da bude napinjanje i da stalno guraš kao Sizif da i na kraju došao i došla do nečeg dobrog. Sizif nikad ne dođe, pa tako nećemo ni mi s tim uverenjem, samo pregoriš. Teško nije isto što i dobro, a rad 10 sati nije produktivnost.
2. Mož ti to bre
Možeš da imaš ludačku viziju i da uspeš, MOGUĆE JE, VERUJ. Tako je nastalo pola stvari koje vidimo danas – neko je imao viziju. Jeste, nisu sve te vizije dočekale svetlo dana, ali jesu (ja mislim) svi ti ljudi, pa tako ćemo i mi. Samo nastavi da veruješ, a ako ti treba pomoć u realizaciji, zovi me. Možda ja lično ne znam, ali sigurno znam nekog ko zna, ili zna neko drugog.
3. Super si
Ovo mi mentorka kaže na kraju svake sesije, imamo ih povremeno i po potrebi, ali neko vreme sam to nosila istetovirano hemijskom jer mi je stvarno trebala ta podrška and there is no shame in that. Jer super si, and it’s not that big of a deal. Šta god da se desi, vrlo verovatno nije apokaliptično, iako ja za većinu stvari overreactujem na prvu i tako se sje*em. Zato i kažem, a verovatno ću ponovo negde da istetoviram, super si i sve je okej, il će bude. Sve je okej dokle god si ti okej, a jesi.
4. Nekad prosto poludiš
Kao što sam napisala na početku, ovaj tekst je iz hira, upravo jer sam jutros prosto poludela, pročitala neke poruke sa crvenim ljutim naočarama i povredila osobu koju volim. Shvatila sam da ovo nije prvi put da mi se to dešava i da mi je na to skrenta pažnja ranije, ali nisam mogla da razumem šta mi se i zašto dešava. Sad znam zašto nekad prosto poludim, a posle se osećam smireno ali krivo i podstičem i vas da pokušate to da prepoznate. Ne mogu da kažem da neću nikad više prosto da poludim, ali me nije blam da preuzmem odgovornost i izvinim se. Ne treba ni vas.
5. Sve je to proces
Ova rečenica me proganja od leta 2019 ako mi verujete. Sve čekam priliku da je iskoristim, razmišljala sam i da napišem zaseban tekst o tome, ali poenta je da je sve proces, da ništa nije finitno/svršeno i da sve može da se menja. Mi možemo da se menjamo, kad smo već idioti, ako nećemo da se sitematski uništavamo. Ponovo, ta promena ne mora da bude teška i mukotrpna (za sad je dovoljno da prepoznajemo šta radimo) i ne iziskuje ne znam ni ja kakvu sad žrtvu (samo naš ponos kad sje*emo da se namužimo i izvinimo), ali je deo većeg procesa našeg razvoja i puta, a svaki put ima krivine i rupe od kojih nekad prosto poludiš.
To je to. Nemam šta više da dodam. Ispisala sam se, malo izjadala, tako da se osećam smirenije i malo manje kao 💩, ali i osnaženije da se izvinim i da preuzmem odgovornost. Nisam idiot i neću sistematski da se uništavam, jer ja to mogu, a možete i vi.
Ako vam treba neka pomoć, oko formalnijih stvari kao što su CV, Linkedln i prijava za neku edukaciju, ili prosto razgovor i pep talk da mi to možemo, javite mi se. Mnogo volim da pričam i obožavam kad god mi se javite sa utiskom o tekstu, ili nekim argumentom koji možemo da promišljamo zajedno.
Do tada, stay strong i čitamo se🤗
