Ne znam za vas, ali lično jedva čekam da se ova godina završi. Mislim da nikada nisam više sumnjala u sebe nego u poslednjih 12 meseci. Ova godina me je slomila, naterala da preispitam šta radim u životu, kojim putem idem, gde sebe vidim za pet godina, kako vidim Mariju sa 30, zašto radim neke stvari koje sam duboko vezala za svoje ja. Nervirala sam se, plakala (i sad plačem dok pišem ovo, ali su ovo malo više suze radosnice), ali nikada više nisam naučila o sebi nego u ovoj godini.
Učenje je teško, nekad i bolno, jer se najbolje uči na greškama, izlaskom iz zone komfora, kada treba da se suočimo sa strahom od nepoznatog. To je proces koji iziskuje veliku zrelost, ili ludilo, da se namerno izlažemo neprijatnostima kako bismo izašli nešto bolji iz toga, prvenstveno radi sebe, a zatim i za drage ljude oko nas koji nas vole i podržavaju. To je proces koji jedva čekamo da se završi (ja pogotovu u ovoj godini), ali koji nastavlja da traje, samo je nekad turbulentniji i više smo ga svesni (to jest iziskuje našu punu pažnju i posvećenost), a nekad primetimo da smo porasli tek kada damo sebi pet minuta pauze od jurcanja i malo vratimo film.
Ova godina mi je bila teška, pa da ne bih zaboravila i nastavila da jurcam ko muva bez glave u nove obaveze i taskove, hoću sa vama da podelim šta sam to naučila o učenju u ovoj godini, u nadi da će nekom pomoći ako prolazi kroz sličan proces, ili vas motivisati da o svom ličnom razvoju bar aktivnije razmišljate, ako ne i aktivno radite na njemu.
Nije sve za svakog, nađi šta je za tebe!
Kada sam krenula ozbiljno da volontiram i da se bavim aktivizmom početkom godine, stalno sam nailazila na nove programe i radionice, bezbroj prijava i načina na koje mogu da se uključim. Pošto već nisam krenula ranije, nisam htela sebi da dozvolim da nešto propustim. Išla sam na sve šta sam fizički mogla da uguram u svoj dan. S jedne strane mi je to pomoglo da izdvojim neke stvari koje volim da radim i u kojima sam dobra, ali mi je na kraju ostavilo previše opcija kad sam krenula da razmišljam o jednoj temi kojoj bih da se posvetim. Razmisli zašto svoje vreme daješ nekim stvarima, šta u tome vidiš za sebe i pokušaj da se tome posvetiš maksimalno. Tvoje vreme je vredno, pazi za šta ga trampiš! Ovo se takođe može obrnuti da nije da nema ničega za tebe, samo treba to nešto da pronađeš!
Nikad nisi skroz spreman/spremna, niti je pravo ili “krivo” vreme za nešto – prosto je TVOJE vreme!
Neki su krenuli da volontiraju još u osnovnoj, dok je meni bila potrebna Amerika i iskustvo u novoj sredini da bih se aktivirala. Neki ne osećaju sada potrebu da se aktivno bave svojim ličnim razvojem, nekima se te kockice slažu paralelno sa svakodnevnim aktivnostima, dok sam ja išla na specijalizovanu radionicu i krenula sa mentorstvom da bih sebi osvestila lični potencijal i mogla da nastavim da radim na sebi na kvalitetniji način. Nema šeme. Nema primera za poređenje. Svako je jedinstven u onome što radi i svako ima svoj unutrašnji sat kada je pravo vreme za nešto. Ako želiš da kreneš da radiš na sebi kroz neformalno obrazovanje i misliš da mogu da ti pomognem, hajde da zajedno pronađemo tvoj challenge!
Nekad ti trebaju pomoć i podrška, ili oba istovremeno, ne plaši se da pitaš!
Lično sam prva tu da ponudim pomoć, ali poslednja da je prihvatim. Ne volim da mi ljudi pomažu, da “zavisim” od tuđe pomoći za neke stvari, jer to znači da ne mogu sama da se izborim sa problemom, da nisam dovoljno dobra. Hoću da budem samostalna i da me ljudi prepoznaju kao takvu. Problem u tome je što sam A) ja samo jedna osoba koja nema svo znanje ovog sveta pa da sve radim sama (a da naučim od svega po malo bi značilo da manje učim onog šta me zapravo zanima, zato i postoji specijalizacija rada) i B) obično duboko u svom problemu da ne mogu objektivno da razmišljam. Zaključak: okej je ako se ponekad osećaš preplavljeno, prvo daj sebi vremena da iskuliraš, pokušaj da svoja razmišljanja formatiraš kako bi mogao/mogla da ih sagledaš hladne glave, ili da uključiš neku neutralnu treću osobu da ti u tome pomogne. Traženje pomoći nije slabost, već zrelost da prepoznaš da ti je potrebna i da je potražiš. Ponovi sebi to (a ponoviću i ja).
TeškoE, zato pravi pauze, mentalna higijena neka ti bude na prvom mestu!
Kao što i u učenju praviš pauze da ne poludiš, tako i u ličnom razvoju treba nekad da usporiš i daš sebi priliku da ne razmišljaš o tome. Forsiranjem sebe nećeš više napredovati, već će ti se ceo proces smučiti i postaćeš ogorčen/ogorčena što ulažeš sav taj trud, a ne vidiš možda proporcionalno velike rezultate. Od silnog drveća oko tebe, nećeš videti šumu 😉 Kada sam imala mentorske sesije, uvek smo pravili agendu i trudili se da ne stavimo previše teških stvari u jedno viđanje, kako bismo mogli da uradimo nešto kvalitetno, a da se ne preforsiramo. Obrati pažnju da li si zadovoljan/zadovoljna sobom, time u šta i koliko ulažeš svoje, svojim odlukama i putem kojim ideš. Ako nisi, uspori, pokušaj da sagledaš situaciju iz trećeg lica i koriguj se. Ako ne možeš sam/sama, pitaj nekog za pomoć!
Imaj poverenja u proces, ako treba da se desi desiće se, ili će te usmeriti gde treba da ideš!
Nakon ove godine najiskrenije verujem u ono ko zna zašto je to dobro i ako treba da se desi – desiće se, jer mi se stvarno dešavalo! Ako ti daš svojih 100% nečemu, uradiš sve što je do tebe, ne preostaje ti ništa nego da odahneš jer si ti sa tvoje strane došao/došla do maksimuma, šta bude na dalje je ono šta je najbolje za tebe. Treba samo da veruješ da si uradio/uradila dovoljno, što je nekada teško. Ja lično uvek imam osećaj da sam možda mogla da guram više i da sam trebala još nešto da uradim, zbog čega sam ranije ostajala i radila kroz neke stvari nadajući da će se popraviti i kinjila sebe što su kasnije propale, ali sad kada pogledam unazad shvatam da sam dala svoj maksimum i da mi je “došlo” sve šta je trebalo i šta sam svojim trudom i radom zaslužila. Veruj u proces i veruj u sebe u tom procesu.
Prepoznaj svoju vrednost!
Jedan od prelomnih trenutaka 2020. godine je bilo pitanje koje mi je postavljeno na jednom sastanku, koje me je paralisalo. Zašto ne daješ da te ljudi hvale? Zašto ti je neprijatno kada ti kažu da vrediš, da si značajna u timu? Nisam znala, ali mi zaista jeste bilo neprijatno, mnogo. Kada mi neko koga cenim i ko mi znači kaže da vredim, bude mi mnogo drago, ali se i zapitam zašto mi to kažu i krenem da analiziram šta sam uradila što je zaslužilo tu pohvalu. Uradila sam šta je bio moj zadatak, potrudila sam se da ga uradim što bolje, što bih svakako. Zašto me hvale kada nisam uradila ništa specijalno? Hvale me zato što sam ja JA, zato što su mi možda poverili zadatak, a ja ga uradila. Iscimala sam se da finalni proizvod bude dobar i da opravda njihovo poverenje. Hvale me jer im značim, jer svojim znanjem i veštinama doprinosim projektu i mogu da se oslone na mene. Ne umanjuj svoju vrednost. Stani ponosno iza toga što radiš i dozvoli ljudima da te cene, i treba!
Nisi sam/sama!*
Kao potvrda da je učenje celoživotni proces koji se dešava svakog dana, dodajem sedmu stvar koji sam naučila o učenju u ovoj godini, koji sam sebi priznala sinoć, nakon objavljivanja teksta, a to je da nisam sama i da me niko ne vidi kao manje vrednu zato što još učim. Nekad se osećam se kao da samo ja imam još da naučim i da sam zbog toga pod lupom i da mi treba “dadilja”, da ne znam ništa jer iznova iz onoga što znam gazim u ono šta tek treba da savladam. Govnjiv je osećaj, ali je osnovna premisa netačna. Svako ima svoj path, svako prolazi kroz svoj proces, ti si samo svog svestan/svesna jer se dešava tebi. Ako neko sa tobom podeli svoju “muku” (pod navodnicima jer nije zapravo muka – zabavno je, samo je svaki početak težak), nećeš se osećati usamljeno, ali znaj da svakako nisi sam/sama. Možeš da računaš da sam i ja tu i da možemo da pričamo o tome kako nam je teško, ali kako zapravo volimo to što rastemo i razvijamo se, iako malo boli.
Ovo je bila godina velikih promena. Upisala sam fakultet u drugom gradu, što je automatski značilo da me očekuje jedna velika promena, pa sam aktivnije krenula da se bavim svojim razvojem kako bih se pripremila na to i mogla da nastavim da se bavim volonterizmom i aktivizmom, ali malo konstruktivnije i konkretnije (u skladu sa manjkom slobodnog vremena u odnosu na inače). Krenula sam da se bavim marketingom i društvenim mrežama, snimila spot sa bendom, takmičila se u powerlifting-u, imala osobu koju mentorišem, u paru sam napisala svoj prvi veći projekat, zaljubila se, preselila u Beograd i uspešno započela studije, pokrenula svoj blog, napisala svoj prvi samostalni projekat, vratila se nazad kući zbog pandemije, a do kraja godine je ostalo još 10 dana!
Jedva čekam da se ova godina završi, da 2021. bude još bolja, da učim i uradim još više, ali i da uživam u životu i plodovima svog rada sa meni dragim ljudima. Jedva čekam da se slikam sa njima, kako bih i njih mogla da ubacim u ovakaj tekst. Jedva čekam da neke stvari realizujem i nastavim da pišem, jer mi je ovo kao terapija. Jedva čekam da se vratim normalno na faks i u dom, da vidim cimerku i da idem na one silne kafe koje sam isplanirala i koje ću isplanirati. Prosto jedva čekam i dočekaću!
Ako želiš da podeliš neku svoju lekciju iz ove godine, ostavi komentar, tako da svi mogu da pročitaju! Ako hoćeš da nastavimo privatno da pričamo o učenju i razvoju, dostupna sam na bilo kojoj od društvenih mreža koje su linkovane na vrhu teksta, odmah ispod naslovne slike, ili na mejl marijaraicevic001@gmail.com, pa se javi gde ti je najlakše. To je to, toliko od mene za ovaj ponedeljak!
Pozdrav 🙂
