Ljudi mnogo vole da dele lepe stvari. Svako će sa tobom da deli sreću, čak i ovaj kamiondžija na putu će hteti da se veseli sa tobom. Mnogo je bitno da nađeš ljude u životu koji su spremni da sa tobom podele i one trenutke kad ti je teško, koji se iskreno vole. Ja mislim da smo mi takva ekipa.
Osoba iz jedne moje ekipe 💕
Za neke ljude koje upoznaš prosto znaš odmah da su tvoji ljudi, da će uvek biti tu za tebe, bez pitanja i pardona, i u pola noći da ih pozoveš jer ti treba zagrljaj. Sa takvim ljudima nemaš small talk, ne pričate o vremenu ili o novom kafiću koji se otvorio u gradu, o šopingu ili drugim bezveze stvarima koje samo ispunjavaju neprijatnu tišinu razgovora. Oni te ne samo poznaju već znaju šta te loži, znaju tvoju energiju i kada ona nije na mestu, kad si tužan i kad se raspadaš, kad samo čekaš tu jednu rečenicu da odustaneš od svega i pukneš po šavovima. Tu su da ti kažu da ne glumiš najbolje i da ti se vidi na licu da nešto nije u redu. Isto tako su tu za tebe i kad se desi da prsneš, da ti pomognu da se sastaviš i da te osnaže kako sledećeg puta ne bi bilo toliko strašno i bolno, jer su oni tu sa tobom i biće tu kraj tebe, uvek.
Kada bi me neko pitao sada kako se takvi ljudi prepoznaju, iskreno ne umem da objasnim. Prosto ih vidiš i znaš. Nekako ti klikne. To su ljudi pored kojih se osećaš nulirano, kao da je sve okej i da će sve biti okej šta god da se dešava izvan tog mehura smirenosti i pozitive koji imaju oko sebe, u koji te prihvataju kada im se približiš. Takvi ljudi te toliko nahajpuju i ubede da si nepobediv da nakon razgovora sa njima možeš samo da se smeješ i razmišljaš koliko ti je drago što ste pričali, ili se odmah baciš na razradu ideje koja je iz tog razgovora proistekla. Tih razgovora može biti milion ili samo par, ali svaki se nekako nastavlja gde je prethodni stao, bez obzira da li je to bilo pre pet ili petnaest dana, meseci, a čini mi se i za toliko godina.
Kad god mi je teško, kad sam pod stresom ili prolazim kroz neki čudan period kad osećam da nisam sasvim svoja, uvek mi je prvi instinkt da se povučem u sebe i pokušam sama to da rešim, znajući često da ne mogu. Tada na scenu stupaju ti moji ljudi koji znaju da nisam okej iako kažem petsto puta da jesam, kojima je u redu da samo sede pored mene i mi ćutimo, dok ja ne presečem i krenem da se raspadam jer znam da ne mogu više sama. Znaju da će to da se desi i spremni su da mi budu rame za plakanje, glas razuma ili da plaču sa mnom. Sve što treba. Često mi posle bude krivo jer sam im oduzela vreme, ili natovarila deo svoje muke ne znajući tačno kroz šta oni prolaze u tom trenutku, ali oni su onda takođe tu da mi kažu da lupam gluposti jer znaju da sam spremna istog trena to da uradim za njih. Ja sam jedna od njihovih ljudi.
Ako postoji nešto za šta mislim da svako treba da oseti bar jednom, onako istinski, to je jedna takva ekipa. Često ih imamo više tokom života, tako da ako trenutno osećaš da nemaš nikog u svom timu, veruj da će doći. Ljudi sa kojima ti ništa nije glupo, nikad nije dosadno, nikad ne osećaš da nešto propuštaš ili da ti nešto fali. Sve je na mestu, ili zajedno radimo da tako bude. Sa njima se tražiš, rasteš, raspadaš, pa gradiš ponovo. Iznova i iznova, u različitim periodima života.
Nažalost nemam čeklistu na osnovu koje ih prepoznaješ, niti spisak lokacija ili načina kako ih nalaziš. Nemam ništa konkretno da pružim što pomaže u nalasku jedne takve ekipe, ali sam sigurna da ti ljudi postoje negde, verovatno sada rade ili razmišljaju o nečemu što će vas ultimativno spojiti, dok tražite ili gradite sebe, radite na dobrim pričama koje vas lože i guraju izvan granica komfora.
Protekli period mi je lično bio jako težak i ne znam kako bih ga prebrodila da nisam imala neke osobe pored sebe. U trenutku kada sam se skoro pa potpuno razočarala u ljude, zbog manjka razumevanja prema meni i onome što radim i razuma generalno koji viđam, oni su bili tu da me drmnu i da me podsete da ta “većina” koju vidim nisu oni zbog kojih radim sve ovo i da ne mogu i ne treba da me skrenu sa puta da ja ostvarim to što sam zacrtala.
Ovaj tekst pišem pod utiskom ogromne zahvalnosti njima što su baš oni deo moje ekipe sada, kao i svim ljudima koji su bili uz mene, u mom timu, u određenim periodima kada mi je to bilo potrebno. Kad god poželim da se osamim, izolujem, da odustanem od pokušaja da se socijalizujem i sklapam prijateljstva, kad me obuzme razočaranje u ljude, setim se koliko sam sjajnih ekipa imala i koliko ću fenomenalnih ljudi tek da upoznam, samo ako nastavim da guram napred. Guraj i ti i doći će jedna takva ekipa uz koju će guranje da postane zabavno umesto naporno.
Do tad, #čitamose 🧠
