Po ovoj vrućini me mrzi da živim. Mrzi me da ustanem ujutru iz kreveta, da se pomeram tokom dana, pa čak i uveče kad zahladni me mrzi da radim bilo šta jer mi se spava. Mrzi me, ali ipak ustajem, radim po malo, završavam stvari, izlazim i spavam. Zašto? Je*em li ga, znam da moram, da sam u nekom trenutku odlučila da radim to iz nekog razloga, verovatno jer je dobro za mene dugoročno, pa bih trebala da nastavim. Kako? Lepo, znam da moram, da ću ga uraditi u nekom trenutku, kada će me verovatno mrzeti podjednako, ako ne i više nego sad. Takođe, znam da je najteže krenuti, ali da čim krenem mogu brzo da se zagruvam jer iz akcije sledi motivacija. Mrzi me, ali znam kako da postignem rezultate koje želim, bez da crnčim. Mrzi me, ali kad se podvuče crta, ja završavam stvari i zapravo sam vrlo produktivna. Zašto i kako – pa upravo jer me mrzi sam produktivnija 🤷
➡️Pišem sve ovo jer želim ovim tekstom da razbijem neka pogrešna uverenja koje mislim da svi imamo o produktivnosti i balansu rada i odmora, koja su mene dugo mučila i zbog kojih sam se osećala kao lenština i propalitet većinu vremena, iako bih se ubijala od rada i završavala sve čak i pre roka. Sad me malo mrzi da se mučim tako, ne želim da budem nesrećna ako za to nema realnog razloga, niti želim da se iko drugi tako oseća zato što smo podsvesno sebi nametnuli da “tako treba i mora”. Mora samo da se umre.
Dakle, da počnemo.
Da ste me upoznali pre dve godine, ma i pre godinu dana, zapitali biste se na kojim sam steroidima💉 To je bio period kada sam task liste, kalendare i planere volela više nego ‘leba da jedem, toliko da sam, kada bi mi manjkalo vremena da završim taskove, preskakala upravo to jedenje da bih sve stigla i precrtala sve sa spiska za taj dan. Bolesno, ali tačno🙃 U mom slučaju sve to potiče iz detinjstva, kada su mi svi stalno govorili koliko sam ja dobra, poslušna i odgovorna, kako sve što treba završavam na vreme i kako sam zbog toga “najbolja od svih”. Nisu oni mislili ništa loše time, ali je meni to ostalo kao naučeno, da sam “najbolja” jer sve završavam, da je to pohvalno i da tome treba da težim, pa sam težila. Htela sam da budem i ostanem “najbolja” 🤷
Kako sam odrastala i kako su se stvari uvećavale i gomilale, toliko sam težila tome da završim sve da mi je bukvalno postalo sport koliko taskova sebi mogu da natrpam u jedan dan, a znala sam da sam uspela i da sam na pravom putu kada bih legla posle ponoći, preumorna, ali sa precrtanom to do listom za taj dan. Nekako sam prihvatila to kao svoju snagu, moj superpower da odgovorno završavam stvari koje mi neko da, ili sama sebi zadam, razbijajući ih na taskove i čekirajući se. Bila sam posvećena tome i postala sam mali master, ali nikad nisam mogla to znanje da prenesem nekome, niti da u to svoje planiranje uspešno uključim druge ljude, jer mi je bilo nelagodno da nešto prepustim drugima, za slučaj da ga ne urade kako treba. To je bio strah zbog kojeg mi je bilo lakše da ja prosto sve uradim, nego da se nerviram i cimam da li će biti dobro urađeno.
Zbog te fiksacije sa taskovima sam bila baš živčana, ne toliko voljena među vršnjacima i ne toliko zadovoljan sobom, jer sam uspevala sve da završim i dobijem tu spoljašnju gratifikaciju, ali nisam osećala ličnu satisfakciju zbog toga i nisam znala kako da je nađem. Pregorevala sam jer sam svoju vrednost povezivala sa završavanjem tih taskova, pola od kojih mi ništa nisu značili ni donosili, koje zapravo nisam ni htela da radim, ali nisam umela ni da delegiram. Toliko sam bila fokusirana na završavanje stvari da sam vremenom krenula da se gasim i odvajam od svega što sam radila, da samo mehanički prolazim kroz sve i grešim na glupostima, jer sam imala previše na umu. Pregorevala sam.🙃
Jedini razlog zašto nisam pregorela prošle godine jeste odmor na koji su me primorale kolege iz organizacije “Nauči me” (čak sam i plakala kad su mi rekli da moram na pauzu), ali koji mi je dao vremena da se odvojim od svega, porazmislim i uverim se da neće sve da izgori bez mene, tako da nema potrebe da budem svugde prisutna i svima dostupna. Od tada, ne mogu da kažem da nisam imala relapse-ove i da nisam ponovo preuzimala ni jedan task koji mi se baš i nije radio, ali sam krenula da radim više na sebi, kroz mentorstva i druge programe, i krenula da istražujem više šta meni prija u radu i kako ja mogu da budem produktivnija, ali na pravi (zdravi) način.
Dakle, neke ključne stvari koje sam ja naučila:
1. Radi ono što voliš jer nećeš raditi dan u životu❌
Bulšit. To što radiš ono što voliš ne znači da ne radiš i da nije naporno, samo ti je malo lakše da ga radiš nego nešto drugo. Takođe, i u tome što voliš ima nečeg što voliš manje, što ti je manje zanimljivo ili ga prosto ne voliš, pa odlažeš ili te mrzi. To je okej. Ne voli svaki doktor svaku granu medicine, niti svaki pisac voli svaki deo procesa objavljivanja knjige, zato u svim oblastima postoji podela na specifične poslove koji obavljaju specifične radne zadatke, pa ti biraj. Čak ni tad verovatno nećeš voleti svaki deo svoj posla podjednako, ali to je prirodno i normalno.
Ne moraš da voliš sve i da stalno budeš srećan što radiš. Normalno je da te nešto mrzi, samo je fora da to delegiraš ili ga postaviš tako da ti oduzima manje energije i vremena 🤷
2. Moraš da husluješ da bi bio uspešan❌
Ponovo, bulšit. Ako Ilon Mask i Stiv Džobs ustaju u 4 ujutru i rintaju kao konji ceo dan, a uspešni su biznismeni i multimilijarderi, to ne znači da ćeš i ti postati uspešan i bogat ako ih pratiš, niti da ćeš propasti ako to ne uradiš. Bilo bi super da postoji takva šemica, šta treba da uradiš da bi uspeo u životu i postao bogat, ali je svačiji put uspeha drugačiji. Moramo da prestanemo sa tim trendom pregorevanja i upoređivanja ko radi više, već da se ugledamo na ljude koji rade pametnije.
3. Produktivnost je subjektivna 💁
Možda Ilon i Stiv ustaju u četiri jer bolje rade ujutru. Moje najbolje vreme za rad je između devet ujutru i jedan popodne, dok znam ljude koji najbolje stvari naprave i najviše završe između ponoći i tri. Do tebe je da skapiraš kada si ti najbolji i da svoj dan optimizuješ oko toga. Ako tada najbolje radiš, tada sedi i radi jer ćeš verovatno više završiti za ta dva sata nego ostalih dvadeset dva.
4. Produktivnost nije uvek linearna kriva ✔️
Količina vremena uložena u neku aktivnost je direktno proporcionalna količini autputa. Tačno i netačno. Ako pakuješ kutije, za dva sata ćeš spakovati više nego za jedan sat, a za četiri sata četiri puta više. Ali, ako učiš, za deset sati nećeš naučiti deset puta više nego za jedan, jer će ti koncentracija vremenom opasti i samo ćeš izgubiti vreme. Nisi produktivniji ako radiš šesnaest sati dnevno, zapravo si gluplji, jer mučiš sebe, a ne postižeš rezultate.
Nađi kad si najproduktivniji, koliko ti traje fokus i poigraj se sa tim 😉
5. Svima treba odmor, koliko god radili 🏖️
Rešavanje problema je hrana za mozak. Kada imamo previše stvari da rešimo, praktično se prejedemo i bude nam muka od svega. Znači, koliko god još bilo problema da se reši (ili u našoj analogiji koliko god bilo još hrane u kući da se pojede) povremeno nam treba da iskuliramo malo, kako bismo mogli ponovo nešto da zagrizemo (problem ili gricku 😂).
Daj sebi priliku da iskuliraš, čak iako radiš ono što voliš pa “kao i da ne radiš”, ili je ostalo “previše toga da se reši”, pa ne možeš sad da pauziraš, sedi i odmori, bar na pola sata. Nakon pauze češ verovatno bolje da radiš, imačeš novi pogled na stvari i brže ćeš doći do rešenja.
Čak i dok spavaš😴, rasteš. Zapamti to.
6. Šuma je bitnija od drveća 🌳
Super je završiti brdo taskova, ali je još bolje kretati se ka nekom većem cilju. Kako ta dva nisu uvek posložena kako treba i kako se često dešava da rešavamo taskove, ali da nas oni ne vode nikud, ostavljam link do zasebnog teksta na temu organizacije vremena i prioritizacije veće slike naspram manjih zadataka 🤗
7. Iz akcije sledi motivacija 💪
Kao što sam napomenula na samom početku teksta, nekad te mrzi ali radiš stvari jer prosto znaš da moraš zbog sebe i da će koliko god sad bilo naporno, vremenom biti lakše. Seti se samo da iz akcije sledi motivacija i kreni ⚡
Dakle, može da te mrzi, ali da si i dalje produktivan, samo treba da naučiš da organizuješ svoje vreme i te zadatke tako da te najmanje mrzi da nešto uradiš. Ako ti nije najjasnije kako, javi mi se na Instagramu pa da prođemo zajedno kroz tvoju organizaciju vremena i taskova i vidimo šta i kako tu može bolje. Takođe, ako hoćeš da saznaš više o produktivnosti, ostavljam link do tekstova Marka Mansona koji su meni dosta značili i inspirisali da se na OverThinkeru pozabavim ovom temom.
Eto, toliko. Ostale savete i traumatična iskustva iz detinjstva ostavljam za neki drugi tekst i neki drugu nedelju, ali ako imate bilo kakvih pitanja, javite se da pričamo!
Do tada, čitamo se😊
